Kad roditelj posumnja…

Rođenje, te sam proces odgajanja deteta svakako predstavlja veliku nepoznatu avanturu za koju roditelji ma koliko bili spremni nikada to nisu u potpunosti. Roditelji treba da su svesni da je svako dete jedinstveno te „dijagnoze“ ukoliko se dete usporenije razvija ne treba tražiti na internetu. Očekivano je da kod roditelja postoji period negiranja, straha i odlaganja posete stručnjaku. Veoma često se roditelj uveri da sa „detetom nešto nije u redu“ kada ono krene u vrtić i na to mu ukažu vaspitači. Nikako ne smemo decu upoređivati sa standardima propisanim razvojnim mapama, ali na neke stvari roditelji treba da obrate pažnju. Najpre na koji način dete komunicira, da li uopšte ima potrebu za komunikacijom, da li gleda roditeljau oči.  Govor koji roditelji često navode kao najvažnije što žele da im dete savlada je najviša funkcija koja je na vrhu celokupnog razvojnog procesa.

     Treba obratiti pažnju da li je dete više nego očekivano osetljivo na dodir, zvuk, svetlost,  da li previše ili premalo ima potrebu da se kreće, ljulja, vrti, luta besciljno po prostoru. Igra koja je važan proces shvatanja sveta oko sebe treba da je raznovsna, da uključuje sva čula, da se odvija u različitim prostorima.Mislim da je suvišno spominjati da u takvu igru ne spada igranje igrica na kompjuteru, niti učenje stranog jezika putem bebećih televizijskih emisija. Deci trebaju i pravila koja im postavljaju roditelji,  jer dete prilagođavamo svetu, a ne svet detetu.

Jasmina Bečić
dipl.defektolog