Koliko se Vaše dete “stvarno” igra?

Nedavno sam na jednom forumu pročitala izjavu majke koja je zabrinuta jer smatra da je zakasnila zato što njeno dete od 9 meseci još nije upisala u školicu stranog jezika?!. U današnje vreme je sve prisutnije praćenje „trendova“ pa se čak deci od dve, tri godine kupuju „popularne“ didaktičke igračke za razvoj fine motorike, senzornih doživljaja, mozgalice, razgovaralice. To nikako ne znači da takve igračke nisu važne za razvoj deteta, već se na taj način forsira razvoj nekih veština koje nisu primerene tom uzrastu na uštrb nekih drugih. Roditelji današnjice često traže, iz najbolje namere, da im deca budu uspešna na brojnim poljima. Ali činjenica jeste da nisu sva deca najbolja. Deci trebaju izazovi, a roditelj je taj koji će ih mudro postaviti.

     Dečja priroda zahteva spontanu igru. Ta igra treba da bude raznovrsna. Današnji šestogodišnjaci veoma često ne znaju šta su to „školice“ ili „lastiš“!? Roditelji, da li iz straha da se dete ne povredi, zarazi, da još nije vešto „štite“ svoju decu i zabranjuju im da se penju na tobogane, penjalice, da se igraju sa peskom, valjaju i isprljaju na travi. Roditeljski strah čini dete nesamostalnim. Važnost razvoja krupne motorike, ravnoteže, koordinacije pokreta u celini je osnova za razvoj svesnosti. Kroz igre u prostoru razviće se i fina motorika, svesnost o sopstvenom telu, sopstvenim mogućnostima, sopstvenom mestu u prostoru i u odnosu na druge ljude. Zanemarujemo spontane igre ljuljanja, skrivanja, penjanja, valjanja, prljanja u pesku, blatu. Kroz igru se uči kako da se uči. I na kraju završavam sa jednim aforizmom koji sam videla na društvenim mrežama: „U naše vreme smo išli u igraonicu, zvala se napolje.“

Jasmina Benčić

dipl.defektolog