Sve više je roditelja koji primenom stalne stimulacije, kompjuterskih razvojnih igrica, kupovinom najrazličitijih edukativnih igračaka, pokušavaju da od svojeg klinca naprave izuzetno „pametno“ dete – zrelije u odnosu na svoje vršnjake. Ustanovljeno je da možete, ukoliko se stvarno potrudite, da naučite dvogodišnje dete da prepoznaje slova ili brojeve. Ali, da li zaista tako stvaramo superklince ili samo zadovoljavamo svoje roditeljske ambicije?!

To što dete prepoznaje, rekla bih, sliku slova i brojeva ne znači da zna da čita ili računa niti da će te veštine razviti pre nego svoji vršnjaci. A i ukoliko razvije to ne znači da će biti uspešnije u školi. Svako dete se razvija svojim tempom. Razvoj ličnosti mora da prođe kroz određene faze. Preskakanja nema, razvoj se može usporiti ili ubrzati. Moramo biti svesni da je redosled savladavanja pojedinih veština ustaljen. Veština pisanja se neće razviti ukoliko dete najpre ne prebacije igračku iz ruke u ruku, ne gradi kule od kocaka, ne ume ubadati bockalice, ne šara… Roditeljikoji se usmere samo na razvoj intelekta svoga deteta (pamćenje činjenica, čitanje, računanje) rizikuju da dete ostane uskraćeno za istraživanje ostalih sfera u životu. Igre imitacije svakodnevnih situacija – kobajagi igre kao što su igre kuvanja, građenja, prodavnice, vatrogasaca su imperativ za stvaranje društveno, emotivno, motivaciono sposobne osobe. Stariji su rekli „sve u svoje vreme“. Znači, na trenutak zastanite i odbacite moderne ideale digitalnog doba po svaku cenu i pružite svojem mališanu ono što mu je potrebno sada – spontana igra, prostor za istraživanje, razmena emocija sa bliskim ljudima. „Dete nama ništa nije dužno, dužni smo mi njemu“.