Istraživanja pokazuju da na svetu 5 do 15 procenata dece pati od senzornih poremećaja. Prema toj statistici u školi od 500 dece ima 25 učenika koji imaju neki od senzornih pormećaja. Vaspitači i učitelji nisu edukovani da prepoznaju dete sa ovim poremećajima, pa je ponašanje takvog deteta „zamaskiranio“ kao neoslušno ili izolirano. Dete može preterano ili premalo da reaguje na neki čulni unos. Ako dete preslabo reaguje na neki senzorni input ono će neprestalno tražiti tu senzaciju. tj organizovaće svoju igru tako da doživi što više senzornih doživljaja koji mu nedostaju. Sa druge strane dete koje prejako reaguje na neki čulni doživljaj će organizovati svoje ponašanje i igru da taj čulni doživljaj izbegne. Iz tog razloga organizacija čulnih unosa određuje detetovu igru, emocionalno reagovanje, ponašanje pred spavanje, u toku hranjenja, kupanja, druženja sa drugom decom.

     Dete koje je preosetljivo na taktilne doživljaje će izbegavati odrećene tkanine, lepljive stvari, neće voleti da su mu ruke uprljane. Dete koje ima problem u obradi informacija vestibularnog sistema će ili tražiti da se stalno ljulja, vrti, skače ili će pak te aktivnosti izbegavati. Ako dete izbegava buku pokrivanjem ušiju rukama ili traži da mu se pojača muzika verovatno ima poteškoća u obradi zvučnih impulsa. Deca sa senzornim poremećajima mogu a ne moraju imati neku drugu smetnju u razvoju. Terapija je kontinuirana, mora da bude dobro isplanirana i da je sprovode obučeni stručnjaci koji postoje u našem gradu. Terapija se sprovodi kroz igru sa terapeutom i sa roditeljima kod kuće. Igra zahteva aktivno učešće deteta, ono mora biti motivisano za nju, anjome se ostvaruje spontana interakcija i komunikacij i pozitivne emocije kod svih učesnika.

Jasmina Benčić

dipl.defektolog