Prvih nekoliko godina, deca sa oštećenjem vida smatraju da svi doživljavaju svet onako kako to i oni čine. Misle da i drugi ljudi rukama posmatraju stvari i nisu svesna da oni koji ih okružuju na drugačiji način spoznaju svet i uče o njemu. Kako odrastaju, polako počinju da shvataju da se razlikuju. Ova novootkrivena činjenica je često veoma bolna, pa slepo dete može da postane uznemireno, tužno, razočarano ili ljuto. Ovo je trenutak u kome je pomoć roditelja preko potrebna, kako bi njihovo dete lakše prebrodilo ovaj težak period života.

     Velika podrška roditeljima može biti razmena iskustava drugih roditelja slepe dece, od kojih mogu čuti kako su oni odgovarali na pitanja svoje dece. Roditelji se trebaju naoružati strpljenjem dok odgovaraju na detetova pitanja. Trebaju ga ohrabrivati i hvaliti za sve stvari koje ono može da uradi, jer ako je svesno da članovi njegove porodice brinu i imaju saosećanja, lakše će prihvatiti činjenicu da je slep. Starija deca često mogu da postave pitanje: „Zašto sam ja slep?“ Neki roditelji odgovor na ovo pitanje daju koristeći se terminima koji karakterišu njihova verska shvatanja, dok drugi pokušavaju da daju odgovor objašnjavajući detetu koje su patofiziološke osnove njegovog slepila. Kakav god odgovor da dajete, važno je da detetu ukažete na sve ono što dete zna i može da uradi, kao i da može odrasti kao nezavisna odrasla osoba.

Marko Marinović

Diplomirani defektolog- tiflolog